Ренесанса је културно-историјски појам који је најпре означавао доба од 1350. до 16. века као период у коме је дошло до поновног интересовања за класичну антику и процвата уметности, да би се затим овим појмом означавало културно стање прелазног доба од средњег века до новог доба, нарочито у Италији.
Поред тога, овај појам се примењује и да означи средњовековне претече ренесансе – каролиншка ренесанса. Од 19. века се у историографији користи да означи епоху. Ренесанса занимањем за природу код човека поново оживљава антику, у којој је у средишту пажње такође био човек. После хуманизма, који је оживео античку књижевност, почетком 15. века долази до обнове те традиције и у ликовној уметности.
Ренесанса се најинтензивније развијала у Италији, а затим и у Немачкој и Холандији. Сликари ренесансе решевају све више проблеме дубине простора и осећа се систематски пут који све више води ка тражењу треће димензије у простору.
Још увек преовлађује слика у темпери. То је сликарство још увек религиозне садржине. Касније 30-40-их година 15. века појављује се техника сликања уљаним бојама коју је један млади сликар из Италије пренео из Холандије где је она била позната.
Неки од најпознатијих претставника ренесансних уметника су: Микеланђело Буонароти, Леонардо да Винчи, Рафаело Санти, Донатело.