Иконопис (или иконописање) је посебна сликарска техника коју негује хришћанска црква (нарочито православна).Корени су јој у раном хришћанству али се временом уобличавала све док није стекла коначни облик (и врхунац) у доба средњовековне Византије.
Разликујемо иконописање (сликање икона на дасци) и фрескописање (сликање икона - фресака на зиду).
У православној цркви нарочито је раширен и развијен култ икона, и мада иконе спадају у култ и других конфесија, православље је најфиније и најдетаљније развило иконопис тако да сва правила и начини иконописа, доле написана, карактеристична су за православну цркву. У другим конфесијама које поштују икону ова правила не морају бити поштована (пример је Римокатоличка црква у којој није детаљно прецизиран и догматски одређен начин сликања икона).
У православној цркви постоје одређени канони (правила) иконописања којих се придржава сваки иконописац. Правила нису званично прописана већ се преносе генерацијама са мајстора на ученика.
|
Основно неписано правило је да се икона ради по обрасцу (предложку) неке старије иконе (која је опште прихвећени образац). Сликање икона по машти уметника без познавања ових правила не представља црквено учење и не може се назвати иконом у строгом смислу.
|
Познати иконописци су: Ел Греко, Андреј Љубљов, Иван Ковалчки Милешевац.